Zavisnost od sedativa - sredstva za smirenje

Potrudili smo se da vam u ovom dokumentu izložimo kako izgleda problem
zavisnosti od benzodiazepina i kako izgleda lečenje u našoj bolnici.
I     Zavisnost od sredstava za smirenje, sedativnih sredstava.
Trankvilizatori (od lat. tranquillo – umiriti)
Praktično su svi ljudi koji žive u gradovima pod stresom.
Veoma često zbog problema na poslu, u školi ili porodici javlja se
emocionalna nestabilnost, napadi panike, depresija, uporne nekontrolisane
misli, stalno vraćanje na uznemiravajuću situaciju, nesanica.
Oko 60% muškaraca i žena uzrasta od 25 do 50 godina prinuđeni su da
povremeno ili redovno pribegavaju upotrebi medikamenata, alkohola ili
narkotika da bi izašli na kraj s problemima na poslu ili u porodici.
(Istraživanja – National Institute on Drug Abuse, SAD, 2002. god.).
Iz raznih razloga koji su povezani s upotrebom sedativnih preparata
(predoziranje, suicid, nesrećni slučaj) umrlo je mnogo poznatih ljudi, kao
što su Merilin Monro, Hit Ledžer, Majkl Džekson, Elvis Prisli.
Do XX veka uobičajeni način za otklanjanje uznemirenosti bilo je
konzumiranje alkohola, što je verovatno najstariji način za smirivanje.
Sve do 50-ih godina prošlog veka uznemirenost se lečila solima broma i
barbituratima. Tridesetih godina prošlog veka naučnici su otkrili da
upotreba bromida ima mnogo neželjenih dejstava i da može da izazove
toksično trovanje. Barbiturati, kao što je fenobarbital, su se najčešće
koristili kao trankvilizatori. Međutim, ubrzo je postalo očigledno da oni
brzo razvijaju fizičku zavisnost i da oni ljudi koji prestanu da ih
uzimaju osećaju teške posledice. Početkom 50-ih godina prošlog veka
naučnici iz laboratorije „Roše“ sintetizovali su novu grupu jedinjenja i
nazvali je benzodiazepini. Prvi benzodiazepin – hlordiazepoksid (Librium)
otkriven je 1960. godine. Zatim je 1963. usledilo otkriće još jačeg
preparata diazepama (Valijum). Ova dva preparata su brzo zauzela vodeću
poziciju na tržištu lekova za uznemirenost i nesanicu. Do 1970. godine oni
su bili medicinski „bestseleri“ u Americi. 1975. godine više od stotinu
recepata je propisano samo za benzodiazepine.
Neželjena  i opasna dejstva
Postoji niz uzroka koji određuju komercijalni uspeh benzodiazepina. Jedan
od njih je da efikasno pomažu pri uznemirenosti i izazivaju spavanje. U
današnje vreme benzodiazepini (ksalol, bromazepam, bensedin, lorazepam) su
postali popularni preparati za lečenje nesanice i emocionalnih
rastrojstava. Ali danas se vode rasprave na temu opravdanosti lečenja
emocionalnih rastrojstava jedino benzodiazepinima, pogotovo kad se radi o
dugotrajnom lečenju. Često benzodiazepine ne propisuju psihijatri koji su
specijalizirali lečenje fizioloških rastrojstava, već specijalisti
različitih profila koji nemaju odgovarajuća znanja u ovoj oblasti. Recimo,
za lečenje emocionalnih rastrojstava koriste se trankvilizatori, ali oni
veoma često ne rešavaju probleme. Sredstvo za spavanje pomaže da se zaspi,
ali pilule neće poboljšati odnos sa supružnikom, neće popraviti situaciju
na poslu i neće izaći na kraj s pravim uzrocima rastrojstva. Zapravo, oni
u sebi nose opasnost postajući predmet zloupotrebe, kada osoba ne može da
se oseća lagodno bez lekova. Pretpostavimo da je mladoj ženi propisan
valijum da bi savladala neku kriznu situaciju u porodici. Recimo da nakon
uzimanja ovog preparata ona odlazi s prijateljima na večeru i ispija dve
flaše piva. Moguće je da bi u običnim okolnostima ona potpuno normalno
podnela takvu dozu alkohola, ali budući da je pre toga uzela valijum, to
je moglo da dovede do priličnog opijanja. I ukoliko ona pokuša kolima da
se vrati kući nakon uzimanja ove kombinacije, gubitak koordinacije pokreta
može da se završi fatalno. Pretpostavlja se da je kombinacija alkohola i
sredstava za smirenje  češći uzrok automobilskih nesreća, nego obična
alkoholna intoksikacija. Nikad ne mešajte antidepresive i alkohol!
Nedavno je otkriveno da benzodiazepini mogu da utiču na pamćenje. Ovaj
fenomen se zove anterogradna amnezija. Kada osobu koja spava pod dejstvom
benzodiazepina probudi telefonski poziv, ona može da se kroz neko vreme ne
seća ni razgovora, ni poziva.  Sledećeg jutra koncentracija preparata u
organizmu može i dalje biti velika i osoba može brzo da zaboravi šta je
jela za doručak ili šta je pročitala jutros u novinama.
Pod dejstvom sedativa čovek može da izgubi kontrolu nad svojim ponašanjem,
da bude razdražljiv, agresivan, paranoičan. Takođe se prepričavao slučaj
kada je žena iz Los Anđelesa pod dejstvom sedativa ispalila osam metaka u
svoju majku. Ovo je privuklo pažnju javnosti najverovatnije zbog toga što
nije dobila kaznu koja je predviđena za ubistvo („preparat me je naterao
to da uradim“), već je uslovno kažnjena nakon što je uložila tužbu protiv
kompanije Upjohn. Pod pritiskom javnosti halcion je sklonjen sa tržišta
Velike Britanije i Holandije.
Tolerancija na lekove i zavisnost
Navikavanje na preparat izaziva kod čoveka potrebu da bude stalno pod
njegovim dejstvom i da povećava doze. Prestanak uzimanja lekova dovodi do
apstinencijalnog sindroma (krize). Stepen težine i dužine krize zavise od
doze, snage preparata, dužine njegovog uzimanja. Osnovni simptomi krize
su: nesanica, uznemirenost, drhtavica, pojačano lučenje pljuvačke i čak
takve ozbiljne posledice kao što su pojave konvulzija. Jedan od problema u
procenjivanju apstinencijalnog sindroma je povratak i jačanje simptoma
krize – onog emocionalnog rastrojstva, za čije je otklanjanje preparat i
bio propisan. Npr., zahvaljujući autobiografskoj knjizi Barbare Gordon iz
1979. godine i filmu „Plešem onoliko brzo koliko mogu“, razvila se opširna
polemika u vezi sa preparatom valium (diazepam, bensedin). Barbara je bila
uspešna profesionalna igračica. Po savetu lekara veoma visokim dozama ovog
preparata održavala je svoje telo u dobrom stanju. Ona uverljivo opisuje
simptome krize kada je prestala da uzima taj preparat:
„... Od ranog jutra počela sam da osećam nadolazeći nemir. Ali on se
razlikovao od mojih uobičajenih napada besa. Osećala sam kao da su
kratkotrajni udari struje kao igle prolazili kroz moje telo. Disanje mi je
postalo ubrzano i počeo je da me obliva znoj... Koža glave je počela da
gori kao da je ispod nje bio užaren ugalj. Zatim sam počela da osećam
neprijatne male trzaje, grčeve; grčila se noga, ruka; ubrzo je jako
drhtanje prelazilo u konvulzije.“
Samostalno skidanje sa tableta može biti opasno. A psihička nestabilnost,
koja je i dalje prisutna, često je uzrok povratka tabletomanije.
II       Lečenje u našoj bolnici izgleda ovako:
1. Lična konsultacija s doktorom (besplatna). U toku razgovora s doktorom
ustanovljava se stadijum zavisnosti, prisustvo somatskih i psihičkih
propratnih bolesti, određuju se program i dužina lečenja.
2. Bolničko lečenje: lečenje obično traje 10 dana u stacionaru + 12 meseci
ambulantno. Lečenje počinje od dijagnostike (analize krvi, testovi kojima
se utvrđuje nivo želje za benzodiazepinima, postojanje depresije, nervoze,
drugih psihičkih poremećaja). Prvih dana traje detoksikacija, kojom se
otklanjaju simptomi fizičke krize i organizam se čisti od sedativnih
supstanci. Tokom detoksikacije koriste se infuzije, preparati kojima se
otklanjaju simptomi krize, psihostabilizatori.
Nakon detoksikacije, kada se stabilizuje fizičko i psihičko stanje
pacijenta, počinje terapija za otklanjanje želje i potrebe za
benzodiazepinima:
•        vrši se odabir odgovarajućih lekova za stabilizaciju psihičkog stanja –
psihostabilizatora, antidepresiva, preparata za korekciju ponašanja
•         informaciona terapija (pomoću aparata za audio-vizuelnu stimulaciju kod
pacijenta se postiže ravnodušnost prema benzodiazepinima)
•        terapija pomoću aparata (N.E.T. terapija) koji stvaraju ravnotežu
neuromedijatora
•        grupna, individualna, transpersonalna psihoterapija omogućava rešavanje
problema ličnosti, pacijent uči da savladava komplikovane životne
situacije bez korišćenja psihoaktivnih supstanci
•        vezbe sa specijalnim pedagogom, edukacija, planiranje aktivnosti,
formiranje mehanizma zaštite u ponašanju protiv recidiva
3. Ambulantna etapa: traje 12 meseci, uključuje obavezne mesečne kontrole,
na kojima doktor koriguje podržavajuću terapiju (psihostabilizatori,
sredstva za suzbijanje želje za benzodiazepinima, antidepresivi).
Procenjuje se stanje pacijenta, socijalna i psihološka prilagodljivost.
Kontrola traje 30 minuta. Na kontrolu pacijent dolazi sa odgovornim licem
– nekim članom porodice, popunjava upitnik o svom stanju.
Vanredne kontrole – u slučaju promene stanja (depresija, nervoza, vraćanje
želje za benzodiazepinima) pacijent je u obavezi da odmah o tome obavesti
bolnicu. Nakon toga doktor određuje dalji tok lečenja.
Takav program uključuje proverene efikasne metode (farmakološka terapija,
psihoterapija), koje su dokazale da daju rezultat i dostignuća savremene
medicine (EMT terapija, informaciona psihoterapija), koje su omogućile
povećanje rezultata lečenja. 12 meseci ambulantnog lečenja omogućava da se
ostane u kontaktu sa pacijentom i da apstinencija bude laka i prijatna.

Pun tretman: traje 10 dana. Laboratorijska dijagnostika i
ekplorativno-psihološko ispitivanje. Detoksikacija. Procedure za smanjenje
psihičke zavisnosti od benzodiazepina. Informaciona terapija. Terapija
pomoću aparata za audio-vizuelnu stimulaciju. Vežbe sa specijalnim
pedagogom, edukacija, planiranje aktivnosti, formiranje mehanizma zaštite
u ponašanju protiv recidiva. Farmakoterapija. Psihoterapija (individualna,
grupna, porodična). 12 meseci ambulantnih kontrola. 2000 evra.

Zavisnost od sedativa

ZAVISNOST OD SEDATIVA (BENZODIAZEPINA) I NJIHOVO DEJSTVO

Benzodiazepini su grupa anksiolitika čiji je dominantan efekat suzbijanje anksioznosti. Raniji naziv sedativi napušten je. Razlikuju se od neuroleptika po tome što je delovanje ovih poslednjih antipsihotično, dok je antianksiozno jedno od sporednih.

Velika mana benzodijazepina je opasnost razvoja psihičke i fizičke zavisnosti.

Psihička zavisnost je primarno uslovljena anticipacijom straha od apstinencijalnih smetnji I nema svoju biohemijsko-farmakološku podlogu. Pacijent uzima lekove u profilaktičke svrhe. Kod fizičke zavisnosti lek se uključuje u metabolizam učestalim uzimanjem da bi se izbegle ili uklonile apstinencijalne tegobe. Do razvoja fizičke zavisnosti brže dolazi kada se dugo upotrebljavaju visoke doze (duže od 6 nedelja).

Razvoj zavisnosti zavisi i od karakteristika ličnosti. Rizik je visok posebno kod nezrelih

i pasivno-zavisnih ličnosti. Takođe, zavisnost od alkohola i drugih hemijskih supstancija

potencira sklonost da se razvije zavisnost i od benzodiazepina. Kod ovih osoba, zavisnost

može da se razvije i pri povremenom uzimanju ovih lekova. Da bi se rizik od zavisnosti smanjio, treba davati najmanje moguće doze sa terapijskim efektom i ne duže od tri meseca, što je dovoljno za lečenje najvećeg broja pacijenata sa anksioznim poremećajima. Ako je to neophodno, lečenje se može produžiti i do šest meseci, pa i godinu dana, posle čega treba uvesti višemesečnu pauzu, a zatim lečenje nastaviti nekim drugim benzodijazepinskim preparatom. Dakle, kada se želi prekinuti terapija posle dužeg lečenja, treba postepeno smanjivati doze da bi se izbegli neželjeni efekti u vidu apstinencijalnog sindroma. Postepeno obustavljanje leka može da traje i nekoliko nedelja.

Apstinencijalne smetnje: opšte loše osećanje, depresija, anksioznost, vrtoglavica itd. U težim slučajevima javljaju se noćni košmari, gađenje sa povraćanjem, izražen tremor i mentalna konfuzija, delirantno pomućenje svesti i epileptični napadi.


Lecenje i ove vrste zavisnosti (zavisnost od sedativa) se uspesno godinama vec sprovodi u Beogradu na ruskoj klinici Dr Vorobiev

DELOVANJE

Najvažnije delovanje benzodijazepina je anksiolitičko, ali oni suzbijaju i agresivnost. Pretpostavlja se da se anksioznost i agresivnost razvijaju usled poremećaja ravnboteže između inhibitornih i ekscitatornih neurotransmitera, uz prevagu ovih poslednjih, pri čemu benzodiazepini koriguju ovaj disbalans.. Benzodijazepini takođe izazivaju reakciju skeletnih mišića te se koriste u terapiji mišićne napetosti..

Najvećim delom benzodiazepini i njihovi metaboliti se izlučuju preko bubrega. Mnogi činioci mogu da poremete puteve biotransformacije i eliminacije (oboljenja jetre i bubrega, starost, istovremeno davanje nekih lekova kao npr. estrogena, disulfirama, izoniazida). Ova oštećenja metabolizma mogu da povećaju sporedne efekte i toksičnost.

Osim anksiolitičkog, ovi lekovi imaju sedativno, miorelaksantno i antikonvulzivno delovanje. Ispoljavaju i poseban hipnotički efekat suzbijanjem anksioznosti, a neki medikamenti iz  ove grupe imaju dominantno hipnotičko delovanje (nitrazepam, flurazepam, midazolam, temazepam, triazolam). Stoga je lečenje ovim lekovima, mada isključivo simptomatsko, veoma korisno.